Стари мајстори

ПОСЛОВИ И ДАНИ ВЕЛИКОГ ПОЕТСКОГ ЛЕТОПИСЦА БЕОГРАДА
Легенде о Душку Радовићу
Све је радио на свој начин, друкчије од других. И када је храбрио, поучавао, кудио, спасавао из невоља. И када је песме писао, афоризме говорио, и када је само ћутао и пушио. И увек је то било, на његов необични начин, права књижевност. Многи његови поступци су кратке приче са изванредном поентом. Када је он могао да помогне, никада није чекао да га зову. Можда је управо од тога саздана књига над књигама коју нам је оставио

Пише: Драган Лакићевић

Велики песник био је Душан Радовић.
Оригиналан = јединствен = велики!
О Радовићу, много се зна.
Имао је 27 година када је (1949) написао песму „Страшан лав”. Да ли је то писао дечак или одрастао писац? Је ли писао за децу или за одрасле?
Писао је за свакога. И у томе је био јединствен.

ЛЕКТИРА ЗВАНА ДУШКО

Јединствен је био и у својим пословима и данима: све је радио друкчије од других, на свој начин. Као онај Антунтун Григора Витеза, имао је „необичан ум”: „Он посао сваки на свој начин ради / јаја за лежење тај у врту сади...”
Био је аутор необичних новина, часописа, књига, радио и ТВ-емисија. Писао и цртао у исти мах – речима. Мисли су му биле горко-смешне, али истините. Књижевне.
Његов Полетарац био је велика лектира, или мала библиотека.
Високо, у згради „Борбе”, где је била редакција часописа Полетарац, седео је и смишљао: шта да се напише, одабере, илуструје – за децу, али и учитеље/наставнике/родитеље. Да их засмеје, заинтересује, поучи, уведе у систем мишљења и игру језика и духа. Одатле је позивао сараднике – писце и сликаре: молио да ураде то-и-то.
Доцније, на највишем спрату палате „Београђанка, у „Студију Б”, седео је и смишљао коментаре и поруке Београђанима – на почетку дана. Те вишезначне мисли, изреке, опомене, примедбе, под насловом Београде, добро јутро, биле су његова вера у речи и ум. Истог дана те су мисли, сцене и афоризми постајали глас народа и глас савести. Скривене истине – озбиљно, духовито – сатирично, парадоксно... Мудрост и љубав пратили су слушаоце Душкове мини-емисије целог дана.
„Жене и овог јутра ускачу у аутобусе и трамваје који их возе далеко и све даље од куће и деце. – Равноправност жена плаћена је неравноправношћу деце.”
„Сећам се и Змајеве Певаније – писао је о свом детињству – велике и свечане књиге. Њу су имали, волели и поштовали наше комшије у Суботици, Ерићи. Изгледала ми је као Свето писмо.”
Једну врсту књижевног Светог писма за децу представља Душкова поезија с насловом Поштована децо. Под тим насловом могло би да стане све што је овај необични писац написао.
Мање се, међутим, зна о Душковом грађанском животу. Можда и не могу достојно да се испричају приче о њему, али да покушамо.
Зна се да је помагао другима – речима и поступцима.

ПРВА ЛЕГЕНДА – СЛУЧАЈ РЕДИТЕЉА

У оно време – каже једна легенда – имао је Душко пријатеља, редитеља на тек основаној Телевизији Београд, а тај пријатељ, замислите децо, имао жену и љубавницу. У Душково време љубавница није била омиљена реч, али је још гора била реч швалерка. Било како било, пријатељ је био у томе, а Душко је знао и, као што је ред, о томе ћутао.
(Можда би било лепо да ћутимо и ми, али прича додаје мало посебне светлости на Душков профил, поготово за оне који га нису упамтили. И када нико од јунака те приче више није жив.)
Једне ноћи, редитељ се предуго задржао код те своје девојке и кући дошао тек ујутро. Супруга га је чекала, бринула, целе ноћи ослушкивала лифт, прилазила телефону и из новина преписивала бројеве полиције и хитне помоћи, све се надајући да ће муж ипак доћи. Била је навикла да долази касно: на телевизији се увек снима и дању и ноћу...
Дошло је јутро, била се већ спремила за посао, кад муж уђе, задихан од журбе уза степенице.
„Где си, човече, побогу? Сад сам хтела да зовем полицију, да ти се нешто није десило?”
„Ма, није мени, него Душку нешто није било добро, па смо целу ноћ били по лекарима... Сад сам из болнице.”
„Које болнице? Јесу ли га задржали? Могу ли да га посетим?”
Редитељ не би био редитељ да нема оригиналних редитељских решења.
„Обавезно... Али боље да ме сад сачекаш, да наспем мало бензина, па да те повезем најпре код Душка, а онда на посао. Ти купи наранџе и чекај ме испред зграде... Јави својима на послу да ћеш мало каснити...”
Онда одјури код Душка, позвони на врата стана, песник излази у пиџами – седам ујутро.
„Дуле, мораш са мном, крећемо!”
„Само да се обучем...”
„Не, не, тако ми требаш, у пиџами... И не заборави цигарете” – на све мисли редитељ.
(На Душка су пријатељи могли да рачунају и дању и ноћу.)
Успут, редитељ му каже да је ноћас гадно забрљао, а жени рекао како је Душка сместио у болницу и сад га тамо вози... За двадесет минута доћи ће му и редитељева жена у посету.
Остави га на клупи у парку болнице „Драгиша Мишовић” и одјури по жену.
У следећој сцени, редитељ са супругом иде кроз болнички парк, из даљине угледају песника у пиџами: седи на клупи и пуши.
„Гледај, Дуле изишао, мора да му је боље...”
Прилазе. Госпођа му се обраћа:
„Дуле, како ти је? Шта кажу лекари?”
„Пушим”, каже песник – није волео да лаже.
„Биће боље, Дуле, преморио си се. Много радите и ти и овај мој... Донела сам ти наранџе. Одмори се овде, кад не умеш код куће...”
Душко седи и ћути.
Редитељ онда одвезе супругу на посао, па се врати да Душка одвезе кући.
Целим путем Душко је пушио и ћутао.
Дабоме, ову причу причао је редитељ.

ПРВА ПРИЧИЦА – ПОСЕТА У БОЛНИЦИ

Књижевне новине оног доба објаве да је, у оно време млада, песникиња М. у болници, због анемије.
О положају младих писаца могло се говорити и опомињати друштво, а друштву није тада било свеједно како се о њему пише у новинама.
Ту вест прочита и Душко Радовић.
Песникињу није познавао, али се у редакцији књижевног листа распитао у којој је болници. Накуповао понуде: чоколаде, смокве, мандарине, банане и отишао да је посети. Са две велике кесе ушао у болнички хол.
„Тражи те Душан Радовић”, улетела је у собу докторка Љиља, „питао ме како си, хоћеш ли да оздравиш ускоро. Ено га у мојој канцеларији, хоће да те види...”
Некад су лекари знали за живе песнике.
„Кажите му да сам већ оздравила”, каже песникиња и пође Душку у сусрет.
Од Душкових речи и мисли морало се оздравити.

ДРУГА ЛЕГЕНДА – О ДВА ПЕСНИКА

Змај је био песник за децу XIX века, а Душко песник за децу XX века. С тим што су деца и једног и другог века могла да одрасту, а да им се песник притом не смањи.
Да је децу гледао посебним очима, говори и ова прича.
Млади песник, дечак Никола, из Велике Градусе код Петриње, на литерарном конкурсу загребачког дечјег листа Модра ласта добио прву награду. А награда је била да о трошку Модре ласте оде у Београд и тамо уручи плакете захвалности за сарадњу и животно дело славним југословенским писцима за децу: Десанки Максимовић, Александру Вучу, Бранку Ћопићу и Душану Радовићу. Никола је у Загребу добио возну карту и торбу са плакетама и стигао у Београд.
Имао је адресе славних писаца: ауторка песме „Ближи се, ближи лето”, песник „Подвига дружине Пет петлића”, чаробњак из поеме „Орлови рано лете” – сви су га дочекали љубазно, захвалили и испратили до лифта...
„Дечко један, из Загреба, донео неку диплому” – рекли би укућанима.
Душко га је, међутим, позвао да уђе. Питао како је путовао, ко је, одакле, кад се враћа. А онда га повео на ручак, у ресторан „Душанов град”. Потом, да прошетају Кнез-Михаиловом и по Калемегдану. Никола је дотле само на телевизији видео Београд.
Питао Душко дечака има ли кога свог у Београду, дечак рекао да нема.
„Чудно – вели Душко. – У Београду обично свако има неког свог: неко тетку, неко стрица, неко друга из војске... Ти имаш мене. Кад те неко пита: имаш ли кога свог у Београду, ти реци: имам Душка Радовића... И кад дођеш опет у Београд, имаш код кога да дођеш – код Душка.”
Дечак то није заборавио. Док дланом о длан, ево га на матури, па на студије – у Београд. С оним талентом, куд би него на књижевност. Пријавио се, као и многи, тада је била јака конкуренција – одликаши из целе земље...
И отишао у „Студио Б”, код Душка.
„Не знам да ли се сећате...”, започео је.
„Како се не бих сећао, Никола! Јесмо ли рекли да у Београду имаш мене, и кад дођеш да дођеш код мене...”
Никола му исприча да се пријавио на Филолошки факултет, полагаће пријемни, нада се да ће га примити – број уписаних је ограничен, само шездесет, а конкурисало триста...
„То не смемо препустити случају” – вели Душко. Узме телефон, позове једног пријатеља академика, затражи број угледног професора...
„Овде Душко Радовић. Хтео сам да вас замолим, драги професоре, да погледате како стоји на пријемном један младић, из наших западних крајева, добар је као добар дан... Знам да ће он бити примљен, вредан је и даровит, али ипак погледајте, волео бих да је то сигурно...”
На ранг-листи Никола је био трећи или четврти, али Душко то није препуштао случају.
Кад се уписао, Душко га повео на ручак и рекао:
„Сад, кад сам те уписао, не смеш тамо да ме осрамотиш. Мораш да учиш и полажеш испите. И сваког месеца да дођеш, да ми кажеш како ти иде, треба ли ти нешто... А и ја ћу се тамо распитати за тебе... Води рачуна... Сад сам ја одговоран за тебе!”
Сваког месеца Никола је долазио код Душка. Овај му тада наручи колач, или кока-колу, или му да неки блок, лепу оловку – да се зна ко кога има... Попричају. Пита га песник како учи, треба ли му нешто... Јавља ли се својима у Великој Градуси?
Једног пролећа Николи јаве да му је умрла мати – он одјури у Сисак, па у Петрињу, па у Градусу. Задржи се с оцем месец или два. Био је јединац... Отац ће остати сам...
Једног дана, на огласној табли Одсека за југословенску књижевност, појави се натпис: Никола, тај и тај, да се јави секретару Одсека.
Николин друг, овај што све ово пише, оде да обавести секретара где је Никола. А секретар, драга Милева, каже:
„Звао је Душко Радовић. Брине што му се Никола не јавља већ други месец...”
Такав је био Душко Радовић.

ДРУГА ПРИЧИЦА – ПОЗИВ НАД ПОЗИВИМА

Његових храбрости и духовитости било је много. Многи књижевни познаник и савременик испричао би још оволико.
Једном је телефоном позвао и писца ових легенди.
Био сам млад, а једну моју рану књигу јавни тужилац беше обележио као неподобну: „мрачно и једнострано приказивање стварности” – тако се тада обележавало... Издавач се уплашио и заћутао. Био сам усамљен и ничији... Недавно је било грубих критика и тешких речи о књигама и писцима. Такво је било време и поредак.
Једног дана зазвони ми телефон. Глас сам познао, мада се са Душком уживо нисам био срео.
„Добар дан, овде Душко Радовић. Ти си, Драгане? Чуо сам за гужву око твоје књиге. Књигу сам одмах набавио и прочитао. Књига је добра, и само то је важно. Зато немој да се плашиш. Ти не треба да се бојиш ничега. Ако те неко пита за књигу, ја сам ти рекао да је обавезно објавиш. Нека мене питају... И дођи у ,Студио Б’, на колаче...”
Још се спремам да одем.
Био једном један Лав.